Уторак, 6.октобар
Мука ми је више од овог датума, повраћа ми се кад неко, у пригодним „стисцима недеље“, почне да дроби и објашњава шта је било, како је било и зашто после није свануло. Годинама сам те несреће да ми оба октобарска датума падају у исти дан. Тако је и ове године. Удари ме пети баш у понедељак са све поруком од Јелене, каже, данас је мој дан. Нисам се дао. Узвратио сам у живо, после поентирао репризом шестог од прошле године - понедељак, а Јелени поручио:“Овај ноћ није мој дан!“
Љубитељи „Звезданих стаза“, сви („ми“) који ствари не посматрају линеарно разумеју својеврсни временски вртлог из првог пасуса. За остале („они“) кратко објашњење звано „теорија општег комешања“.
Легенда каже: када су „носиоци демократских промена“ 5.октобра, касно увече, ушли у једну велику просторију на чијим је вратима писало власт, били су толико задивљени изложеним експонатима да нису смели ништа да дирају. Додуше, кажу да је било оних који су хтели да пипкају. Али већина је говорила: „Не дирај то, затребаће нам! То је сад наше!“ Ношен револуционарним заносом један је хтео да скине неки огроман, ружичасти, телевизор али му је други, мање занесен, рекао:“Не дирај, затребаће. То је телевизија на којој ће Неша да пева са Карлеушом, а Млађа ће да има специјал емисије!“ Настала је, кажу, свађа, неки „носиоци промена“ нису веровали, није им било јасно да неко, и то њихов, може у том „историјском“ тренутку да „види шта ће да буде“. Ствари су, кажу, легле на своје, када је 7 од 9 рекао да „више, другови, не можемо догађаје и ствари да посматрамо линеарно, него кроз теорију општег комешања.“ И још је додао како „сад улазимо у власт а за осам или девет година неки ћемо да останемо на власти, неки ћете да пропаднете, а неки ћете да будете и хапшени!“
И тако је и било. Загледали су, мислећи на оног до себе, и ушли у велику собу звану власт. Тамо се и данас комеша(ју).
Хтели сте промене добили сте замене. Да ли је ДОС испунио очекивања. Ма, не, Виндоуз је, колико год се скуцавао, увек бољи.
Среда, 7.октобар
И после тринаест година рада на емисији „Из главе“, ноћу сањам а пре подне, нервозан и напет размишљам шта ћу и како ћу. Јутрос сам нашао вест како ће на Малдивима Влада да заседа под водом. Мислим се, ухватићу се за ово, па докле догурам. Било је 10.37. Али док је свирала шпица, у 12.35, укуцао сам на фејсбуку да почиње експериментални експеримент: ја у студију ви на фејсбуку, слушајте на радију или лајв стримингу, пишите а ја ћу да причам. Да видимо да ли можемо да спојимо фејсбук и емисију у „фејсовање“.
Испоштујем ја ове са Малдива, поменем их, пребацим на наше, ставим им главе у лаворе, али слушаоци су слушаоци. Без њих си само гола фреквенција, са или без дозволе, у овом граду је свеједно. Почеше су да се гомилају постови, прво од Наташе, а онда и остали. Куд ћу, где ћу, грдан, кренем у наградну игру само за ове са фејса. Знам, ови што немају интернет или чекају да зврцу телефоном, појешће ме, али, шта сад, нема назад. Дакле ко хоће пицу Одисеја – меси Ирена Папас? Напиши „хоћу пицу“, онај палац у вис не признајемо. Па ударим заједно са Гораном у мало чвршћу музику, емисија доби убрзање. И тако све до три поподне. Поделисмо награде, вести замало да касне. Чудо, из главе. Поновићемо све у понедељак са све телефонским укључењима. Биће добро. И уопште, то задовољство рада, ту срећу, то олакшање после оне јутарње напетости - то не може нико да ти плати.
Ногу пред ногу, руку под руку, са Ганом идем полако кући. Деца су поподне у школи. Хватам хоризонталу, гледам само оне серије где је унапред снимљен смех, не морам да размишљам, шарам даљинским, то је права власт. Спавам, спавам...
Пијем кафу, качим се на интернет, Марија ми јавља где можемо да нађемо Њутново клатно. Желим, снажно, да поседујем те куглице што ударају једна у другу, да блејим у њих цео дан. Добитници награда захваљују, тражим даљински, али власт је већ у рукама Милене. Гледамо „Отворена врата“, „Рејмонда“, „Сајнфилда“. Беба ћаска са њих 764 одједном, ја сам крив, препоручио сам јој да отвори налог на фејсу још одавно. Ћутим кад ме Гана погледа попреко. Па, шта ћу, нећу ваљда да се браним!
Четвртак, 8.октобар
Бобански, мој друг, отишао је у Бахраин. Јавља се и пита да ли испоручујемо пице ван Србије. Одговарам му да види, тамо, да ли има неки посао за мене. Ево да чистим метлицом песак на улазу у неку зграду. А могао сам. Кад је 1991. године, 9. марта, у суботу, док се у нашем стану од полиције скривао мој друг, будући адвокат (да га не откријем, никад се не зна, видите докле је догурао Дачић), Гана рекла да „идемо одавде“, смирено сам јој одговорио да не паничи и да ће „ово“ све да се заврши да пар дана.
Мислим се данас, да сам тада отишао у, рецимо, Бахраин, мора да тамо има неки радио, научио бих да причам и са устима пуним песка, а можда би већ и поседовао Агенцију за чишћење песка испред улаза у оне високе, стаклене зграде.
Мислио сам сунце туђег Бахраина неће ме грејати као ово овде. Мислим тако и данас. Али деци кажем:“Беж'те одавде, где год можете!“
Уосталом, шта знају деца шта је сунце.
Нешто жуто, округло и топло, на небу? Да!
А сунце у Србији?
Нешто жуто, округло и топло, на власти и за оне око власти.
Уз једну напомену: боја сунца, у Србији, мења се, циклично.
Петак, 9.октобар
Паја, мој стари друг, постао је родитељ. Каже, дете нешто није у реду, пу-пу, тешим га, као што су и мене: мало дете - мала брига, велико дете – велика брига! Од Паје узимам бојице за Милену. Две кутије, да не забрљам. Знам, будала, али то је јаче од мене. Журим у школу, хитно испоручујем бојице код дежурног. Брига мање.
Са Нелом и Ганом пијем кафу. Дужу, докле може да стане у шољицу. Марабу, први дани јесени, задњи дани лета. Сунце, башта, седим са две добре рибе, шта ћеш више. Ко ме не зна скупо би ме платио.
Мада ја волим више унутра. Али зарад мира у кући, трпим башту. Ову или неку другу, свеједно. Са Ганом, скоро сваки дан. После двадесет година, званично, пет више незванично, опет као момак и девојка по пола сата дневно одвајамо само за нас. Сами. Никад нисмо тражили много.
Субота, 10.октобар
Почела је утакмица са Румунима. У друштву сам омладинаца. Аца, Банана, Филип и Лаза. И лап топ, он лајн. Са Лазом чекам први гол и полувреме. Знамо за јадац, знамо кад ће бити боље квоте. Идемо на победу Грчке, која губи на полувремену, и да засолимо са голом, у задњих десет минута, на наше. Добијамо. Крећем кући, док још није почела лудница по граду. Али ђаво шапуће. Предлажем Лакију: Ирци дају гол у задњих десет минута, против Италије. Квота 5.00. Стижем кући, звони мобилни, Лаза урла од среће. Опет добијамо. Укупно 180 еура.
Задовољан Антић, задовољан Тадић, Дачић рекао „момци свет је ваш“, задовољна Србија. Лаза и ја презадовољни. Одавно није била „боља“ утакмица.
Недеља, 11.октобар
Недељни ручак. Слушамо Бебину причу „шта је било синоћ“. Дечко је тако о.к, одавно јој није било тако лепо. Питам се, који ли је тај који синоћ није гледао фудбал, тај мора да је неки опасан. А опет, ни ја нисам гледао утакмице својевремено. Тереза Кесовија ми певуши на увце: „Мићко, све се враћа, све се плаћа“. Али Беба је срећна. И ми са њом.
Касно поподне, на гробљу смо. Само Гана и ја.
Њена мајка, моја оба родитеља. Три смрти у шест година. Три борбе које смо знали да губимо. Преко пута ћалета и мајке, мој школски друг Неша. Палимо свеће и цигаре.
Небо изнад нас некако претеће, масно, сиво. А не пада. Стоји. Као и нас двоје.
Понедељак, 12.октобар
Општа лудница у емисији. Ови са фејса плус ови телефоном. Види под среда, 7.октобар.
Нема коментара:
Постави коментар