Mile Rupčić, koga je dojila Muslimanka, bio je Srbin, Hercegovac, rodom iz Trebinja. Živeo je preko puta hotela Leotar. Izmedju njega i Leotara tekla je reka. Zvala se Trebišnjica. Odmah do njegove kuće bio je veliki park. Mile se u tom parku igrao kao klinac. Išao je u Osnovnu čkolu u starom delu grada, majka ga je puštala da ide sam u školu. Prelazio je most preko Trebišnjice, stepeništem se spuštao u stari grad, i prolazio pored malih prodavnica u kojima su se prodavale čokoladice sa sličicama fudbalera, smokve, kikiriki, susam i ostala orijentalna zajebancija. Miletova učiteljica zvala se Aida Volić. Mile je sedeo sa leve strane u drugoj klupi. Bio je drugo be odeljenje.
Godine su prolazile i Mile je rastao. Ubrzo je postao visok i kršan Hercegovac.
Leotar ga je i dalje pritiskao i Mile je jednog dana rekao svom ocu starom Hercegovcu, Ćaca ja odo u Zagreb na studije.
Otac, staromodan čovek, koji je jedva preživeo drugi svetski rat i klanje Srba koje su ustače pravile po Hercegovini, nije baš mnogo voleo Zagreb. Ali mislio je, Dobro je, Drug Tito je sad tu, situacija se sredila, svi govore o bratstvu i jedinstvu pa neka ide Mile u Zagreb. Ali mu je rekao, Mile sine, pazi se Zagreba, Hrvata, posebno Hrvatica. Zagrepčanke su zajebane.
Mile je seo u voz i preko Ploča, Mostara, Sarajeva, Banjaluke i Novske stigao u Zagreb jednog maglovitog jesenjeg jutra. Bio je rujan.
U trenutku kada je sa kolodvora kročio na ulice Zagreba, pored njega se srušio jedan autobus zelene boje. Mile je pogledao u stranu. Nedaleko od njega stajala je žena sa bazukom na ramenu. Kasnije kada je upisao fakultet Mile je čuo da je ta žena imala običaj da ruši zelene autobuse po Zagrebu. Čuo je da se zove Ines.
Zaljubio se u Ines na prvi pogled.
Ines i Mile su bili na istoj godini, slušali su ista predavanja, išli su na iste vežbe, čak su imali i slične ocene, bili su od istih bolesti pelcovani i sve to u istom danu.
Ali za razliku od Ines, Mile nije imao para. Ines je, inače, bila stipendistica vojne fabrike iz Kragujevca i bila je puna kao brod. Mile je kao i svaki inteligentni Hercegovac vrlo brzo ukapirao šta treba da radi. Bacio je oko na Ines, počeo da je saleće posle predavanja, vežbi i kolokvijuma, izvinjavao se, tražio od nje savete, nagovarao je da ga podučava.
Ines, kao i svaka druga devojka, bila je vrlo priglupa. Ja volim Arsena Gabi i Terezu, stalno je govorila. Mile je kao i svaki drugi vispreni Hercegovac brzo shvatio da devojke koje vole pesnike padaju na glupe fore.
Tako se jednog dana Mile obreo u stanu Ines. Bio je to mali studentski stan od 70 kvadrata sa dve terase. Kada je ušao u hodnik Ines je prišla da mu pridrži kaput. Medjutim Mile se nije skinuo. Krenuo je ka Ines i zavalio joj, snažno, dva šamara. Ines ga je gledala zaprepašćeno.
Sta me gledaš grdo jedna, skidaj se, rekao je Mile.
Ines je počela da viče, Ne dam se Ines, ali Mile je bio neumoljiv i uskoro se Ines cedila u njegovom čvrstom hercegovačkom zagrljaju.
Ubrzo, Mile je počeo da puši Malrboro, da ima deviza, vozi skupa kola i da zapostavlja fakultet.
Godine su prolazile, i sve bi bilo dobro da jednog dana Mile nije primetio da ga Ines vara. Miletu su se otvorile oči. Shvatio je da je sve ove godine koje je proveo u Zagrebu, studirajući sa Ines, u stvari proveo u laži. Tek tada je video da Ines nije priglupa, da u njenom životu postoji drugi muškarac i da se taj zove Arsen.
Mile je reagovao naglo, kao i svaki drugi Hercegovac. Opalio je četiri – pet šamara Ines. Ali Ines je sve vreme dok ju je on tukao govorila, Ne dam Arsena. Mile je onda stao i razmislio. Da li da batali novac, skupa kola i Malrboro, da se opet vrati fakultetu završi ga i vrati se u svoju jalovu Hercegovinu ili da se pravi glup i ne vidi ono što Ines radi sa Arsenom.
Kao svaki vispreni Hercegovac Mile se odlučio da bude glup i slep.
I tako, Mile i Ines su studirali, kada bi Mile odlazio, dolazio bi Arsen i obrnuto, kad bi Mile došao kod Ines, Arsen bi izlazio a Ines bi se posle toga bacala, još uvek vlažna od Arsena, u Miletov zagrljaj.
Godine su i dalje prolazile i Mile je rastao sve više i više. Postao je vrlo visok, vrlo jak i vrlo kršan Hercegovac. Nekako baš u to vreme došlo je do prvih sukoba Srba i Hrvata u Hercegovoni.
Mile je osetio zov zavičaja.
Jednog dana prebio je Ines na mrtvo ime.
Pogledao je u stranu. Pesnik Arsen ga je gledao i ćutao.
Šta gledas, pitao ga je Mile. Ništa ne gledam, Arsen je odgovorio.
Mile je za svaki slučaj zveknuo i Arsenu dva – tri šamara.
Ostavio je Ines i Arsena u njihovoj sobi. Mislio je da ih više nikad neće videti.
Spakovao se i otišao na kolodvor. Ušao je u prvi vlakza Split. U Splitu je još uvek bilo mirno mada je tenzija naglo porasla od kada je neki brkati Splićo gušio na tenku jednog vojnika makedonske nacionalnosti. Mile se nije zadržavao u Splitu. Nastavio je jadranskom magistralom i ubrzo se našao u Dubrovniku. Kada je stigao popio je kafu na Stradunu, a zatim se popeo na brdo iznad grada. Raskrsnica je vodila na tri strane sveta, nazad, na zapad ka Splitu, na jug ka Kuparima, Cavtatu i Crnoj Gori i na sever ka Trebinju.
Mile je uhvatio stop ka severu i posle predjenih dvaesosam kilometara, posle toliko godina bespotrebnog studiranja, stigao u svoj zavičaj, u Trebinje.
Osim sto je bio visok, jak i kršan Mile je bio i hrabar. Kao takav, Mile je ubrzo postao vodja pobunjenih Srba u Be i Ha. Svi su ga voleli cenili i poštovali. Mile je uvek bio u prvom redu. Uvek je jurišao prvi na protivničke položaje.
Hrvati koje su Srbi izmedju sebe nazivali Ustašama nisu voleli Mileta. Kada bi Mile u toku noći stao na neku čuku, i povikao Ustašeeee, oni bi odgovorili Izvolte gosn Mile.
Ajde, razlaz da ne dolazim tamo, rekao bi Mile i Ustaše bi se povukle sve do Mostara.
Mile je voleo da se igre sa Ustašama. I tako se igrao, dve tri godine, sve do trenutka kada je Slobodan Miloševic, Vodja Svih Srba Sveta, u Dejtonu potpisao Dejtonski sporazum.
Mile ne veruj ženi koji laže, rekao je ćaća.
Ali sloboda nije žena, rekao je Mile.
Nema veze, vazno da laže rekao je ćaća.
Mile je odlučio da posluša mudre reči svog oca. Prekrstio se i pozadi u dvorištu zakopao uniformu, kalašnjikov, municiju i ručne bombe.
Prolazili su dani i meseci, prolazile su i godine a Mile nije imao šta da radi. Faks nije završio, para nije imao, posla nije bilo i Mile je često šetao po okolini Trebinja. Lutao je tako po kršu, sekao ono sto je preostalo od granja i pravio gusle. Ubrzo se ispostavilo da je Mile pravi virtouz, da ima zlatne, a ne krvave ruke kako su pricale Ustaše. Njegove gusle su išle dobro, turisati su se otimali, a najveći posao Mile je napravio kada je u leto jedne godine u Budvi prodao čitav šleper gusala, kako je voleo da kaže Ljuba Tadić koji je te godine u Budvi igrao u jednoj pozorišnoj predstavi. Crnogorci su voleli gusle, turisti su voleli suvenire, Mile je to znao i vredno je radio.
Čovek sa strane kad bi pogledao, pomislio bi da nema srećnijeg čoveka od ovog kršnog, visokog i jakog Hercegovca koji je stiskom svoje šake mogao da iscedi ono malo vode iz hercegovačkog kamena.
Ali duboko u srcu Mile je bio nesrećan.
Nikad nije mogao da zaboravi Ines i Arsena.
U leto kad bi pao mrak i kada bi se po hercegovačkom kršsu čuli samo zrikavci, Mile bi uzeo gusle i krenuo na Leotar. Ičao bi tako nekad i po deset kilometara peške. Tako je jednog dana pronašao vrlo lepo mesto. Seo je na čuku, ispod njega se pružala dolina, videla se reka Trebišnjica, lepa zelena reka, nasa najduža ponornica, sećao se Mile šta ga je učila njegova učiteljica.
Mile bi tada stavio gusle u krilo, prevukao gudalom po strunama a kroz dolinu zelene reke odjeknuo bi njegov glas. Glasom prevarenog ljubavnika, glasom prevarenog ratnika Mile bi leleknuo:
Bila je mala ličila na brezu,
volela je Arsena, Gabi i Terezu!
Dole u dolini, u Trebinju, ljudi su mogli jasno da čuju Mileta. Prolazili bi jedan pored drugog, nemo se gledali i slegali ramenima.
Eno ga Mile, setio se Ines, tiho bi neko rekao u prolazu.
Kada se vratila u Kuršumliju Ines je počela da mrzi Hrvate i sve što je hrvatsko. Ali Ines nije prestajala da sluša Arsena, Gabi i Terezu i da čita hrvatski tisak. Tako je jednog dana Ines u novinama pročitala da je poznati četnicki zločinac Mile Rupčić živ, da živi u Trebinju, da se i on bavi poezijom, da pravi i prodaje gusle. Oduševila se. Mile Rupčić je novo ime koje se relativno brzim usponom pojavilo na našoj sceni prvenstveno kao glumac, interpretator, pisac, kompozitor i pjevač. Pjesma Kako sam voleo Ines, koja je prva u njegovom ciklusu ljubavne poezije postigla je veliki uspjeh kod publike i kod žirija jer predstavlja osveženje zbog sretne sinteze suvremenog i urbanog sa izvornim narodnim melosom, pisalo je u novinama.
Ines je bilo drago da je Mile uspao u životu. Sada joj je bilo žao što je sve vreme njihovog studiranja u Zagrebu Mileta varala sa Arsenom.
I tako jedne noći, kada je zavrčila pismo Arsenu, Ines je sela da napiče pismo Miletu.
Dragi moj Mile, pisala sam Arsenu, pa ko velim da napišem pismo i tebi. Volela bih da ti kažem da sam minirala onaj frizerski salon u koji sam išla da se počešljam, srušila sam sto ispod kojeg si me dodirivao kolenom generacijo moja. Volela bih da ti kažem da sam minirala i onaj zeleni autobus koji se rušio niz jednu vukovarsku, splitsku, šibensku, karlovačku, prijedorsku, sarajevsku i mostarsku padinu. Volela bih da ti kažem da više nisam mala, da ne ličim na brezu, da ne volim Arsena, Gabi i Terezu. Velika sam, ličim na pravu srpkinju, volim Slobu i Šešelja, samo njima verujem. Dragi moj Mile, znaj da sam šetala uz obalu, pored mora. Volela bih na kraju da ti kažem da što se mene tiče ništa još nije gotovo. Tvoja Ines, napisala je.
Presavila je pismo, liznula kovertu i poslala na Miletovu adresu.
Нема коментара:
Постави коментар