Ines je stavila ploču na gramofon, povukla ručku na desnu stranu, nategla oprugu i veliki tanjir na gramofonu je počeo da se okreće. Ines je nežno stavila iglu na Be tri. Posle nekoliko trenutaka, nekoliko lepljivih i ljigavih uvodnih taktova na gudačkim instrumentima začuo se jos ljigaviji glas Radeta Šerbedžije, Ne daj se Ines.
Arsena je odjednom spopala nekakva muka u stomaku, naglo se okrenuo u stranu i počeo snažno da povraća.
Arsene šta ti je, pitala je Ines Arsen je odgovorio, Daj skloni tu ljigu!
Ines je rekla, Pa to je nača poznata pesma, koju recituje Rade Šerbedžija. Znaš ono, ruši se zeleni autobus teran jesenjim vetrom kao list niz jednu…
Bljaaaa, bljaaa, bljaaaa, bljah, bljah, Arsen je počeo ponovo da povraća svuda po sobi.
Ines je otrčala do kupatila. Donela je lavor i hladnu vodu. Arsen je povraćao velike parčiće pljeskavice.
Šta je ovo, pitala ga je Ines.
Ma bio sam juče na koncertu u Leskovcu, pljuvao je Arsen.
Kakve ti veze imaš sa pljeskavicama, ja sam mislila da vi pesnici ne jedete pljeskavice.
Varaš se generacijo moja. Bio sam u Leskovcu, jeo sam veliku pljeskavicu koja je napravljena u okviru roštiljijade. Bila je teška dvadeset kilograma.
Zar ste vi Arsene pojeli čitavu pljeskavicu, pitala ga je Ines.
Jesam, Arsen je podrignuo luk. Ines je brzo počistila ono sto je Arsen ispovraćo.
Baš u tom trenutku, kao da je Bog pogledao sa neba, iz zvučnika se začuo Rade Šerbedžija, Još malo šetnje uz more i gotovo. Ne daj se Ines. Arsen je odahnuo.
Ali gramofon je bio čudan, a ploča stara i jos čudnija, u izdanju Jugotona. Baš u trenutku kada su krenuli završni taktovi pesme, ona ručka od gramofona naglo je poskočila unazad i ponovo su se začuli ljigavi zvuci nekih gudačkih instrumenata a malo kasnije, i glas Radeta Serbedžije, Ne daj se Ines.
Arsen je počeo ponovo da povraća.
Recituj to ponovo Rade, ubi me, pljuvao je pesnik.
Kako bi nekako spasla čitavu situaciju Ines je skinula ploču sa gramofona i iznela rakijicu, slatko i vodu. Rekla je da ce otići do kuhinje da skuva kavu.
Arsen je obožavao kavu. Uostalom on je bio pesnik a Ines je volela Arsena Gabi i Terezu. I volela je da kuva kavu za pesnika.
Dok je Ines kuvala kavu, Arsen je zveknuo brzo tri – četiri rakijice da smiri stomak.
Ines se posle nekoliko trenutaka ušetala u sobu za goste. Držala je poslužavnik u ruci a na njemu dve šoljice vruće kave. Kave su se pušile. Na sebi je imala samo crvene čarape dokolenice. I dugu crnu kosu. Ništa više. Arsen je obrisao sa brade ostatke onoga sto je ispovraćao i rekao, Daj se Ines. Ines je spustila poslužavnik na stočić, skinula crvene čarapice, bacila levu na levi zid, desnu na desni zid. Čarapice su se zalepile za zid i ličile na neki apstraktni ukras.
Trenutak kasnije Ines se našla u zagrljaju svog pesnika. Arsen je samo govorio Daj se Ines, a Ines je govorila, Dajte se kontrolirati gospon Arsen.
Bio je to prvi dan kada su Ines i Arsen bili zajedno, prvi dan velike svetske turneje Gabi Novak na kojoj je provela skoro šest meseci. Svih tih šest meseci iz dana u dan Arsen je boravio u stanu Ines. Družio se sa njom pokušavajući da napiše nastavak svog velikog hita, Ne daj se Ines. Kritika i publika su to tražili od Arsena. A pesniku je bilo muka.
Godine su prolazile i Ines je rasla. Ubrzo je završila fakultet i kao svaka stipendistica morala da se vrati u Zastavu i oduži svoje.
Bilo joj je teško tog dana kada je trebalo da se rastane sa Arsenom.
Gabi je bila na velikoj turneji po Japanu koja je trajala četiri meseca. Bio je to težak dan za Arsena. Sutradan se vraćala Gabi, sutradan je odlazila Ines.
Ines se oprostila od Arsena brzo kratko i jasno. Zbogom Arsene ja odlazim, rekla je.
Arsen je kleknuo u stilu najvećih pesnika i počeo da recituje, Daj se Ines, generacijo moja, dodirni me iznad kolena, dodirni me stipendistice moja.
Ines je prišla Arsenu. Arsen je ustao. Ines se spustila na kolena i počela da viče rau, rau, rau,rau… Ritmički lagano. Arsen je pogledao u nebo i shvatio šta je muza poezije.
Nekoliko godina kasnije dok je radila u treću smenu, u trenutku kad su upravo montirali najnoviji model automatske puške, Ines je čula za pobunu Srba u Krajini. Poznavajući Arsena, Gabi i Terezu Ines nije mogla nikako da shvati kako to da hrvatski narod može da mrzi srpski narod. Pa to nije tačno, Hrvati su divni, evo ja znam Arsena, on je divan čovek, dobar pesnik i jos bolji komunista. Gabi je divna žena. Tereza ima divnu vikendicu kod Dubrovnika sa velikim bazenom tu smo Arsen i ja puno puta plivali goli u toploj vodi, govorila je svojim kolegama sa posla.
Ali kako su sukobi Srba i Hrvata postajali sve žešći i žešći, Ines je polako uvidjala da je pogrešila. Shvatila je da je počeo rat. Kolege sa posla su joj se smejale. Gde je sad onaj tvoj pesnik. Daj se Ines sada, govorili su joj. Ines u početku nije obraćala pažnju na ove priče, stalno je govorila, Ne dam se Ines, sve dok jedne noći nije izašla iz treće smene i otišla pravo u vojni odsek. Prijavila se u dobrovoljce. Posle dvadeset dana obuke na Pasuljanskim livadama i Bubanj Potoku našla se prvo u Vukovaru, pa u Glini, pa u Slunju, pa u Zadru, Šibeniku, Splitu, Karlovcu a malo kasnije kada su počeli sukobi u Bosni i Hercegovini Ines je već kao prekaljeni ratnik počela da daje svoj doprinos oslobadjanju srpskog naroda u Be i Ha.
I dan danas bosanski Srbi prepričavaju podvige koje je Ines napravila na Kupresu, u Prijedoru, Srebrenici, Foči, pri čemu niko nikad ne zaboravlja da pomene ono što je Ines pravila po Brčkom. Njen poklič, u okviru rata, bio je Ne dam se Ines. I nikad nije mogla da se da. Ines.
Ines danas živi u Kuršumliji. Živi skromno od vojne penzije. Inače je invalid, nema levu nogu do kolena. I dalje voli da sluša Arsena Gabi i Terezu. Uvek se sa simpatijama i nostralgijom seća divnih studentskih dana koje je provela sa Arsenom u svojoj studentskoj sobi dok je Gabi bila na velikim svetskim turnejama, po Esseseru, Japanu, Južnoj Africi, Zambiji, Egiptu, Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Ali u danima kada joj je mnogo teško, kada joj baš nikako ne ide, kad se vreme menja i kada noga počne da je seva, Ines pada u tamnu stranu svoje ličnosti. Onda njene oči dobiju nekakvu posebnu boju, dobiju malo tamnog i malo zelenog kako bi rekao Arsen. Čak i njena kosa potamni a ona se sva nekako smanji i iskrivi.
Tada, u toku dugih zimskih noći, dok sedi i gleda fotografije sa ratišta obično stavi ispred sebe malu kutiju. Onda pritisne jedno dugmence na kutiji, kutija se otvori, a iz nje se začuju lepljivi i ljigavi zvuci gudačkih instrumenata a onda još ljigaviji glas Radeta Šerbedžije, Ne daj se Ines.
Jedne takve lepljive i ljigave kuršumlijske noći, pošto je preživela sve ratne strahote, kada je rat već počeo da bledi u njenom sećanju a ona počela da živi životom kojim je živela pre devedesetprve godine, pošto se pesnički pošteno i snažno ispovraćala, Ines je sela da napiše pismo Arsenu. Dragi moj Arsene, draga moja generacijo, srušila sam onaj frizerski salon gde sam išla da se pocešljam, minirala sam onaj sto gde si me dodirivao kolenom. Bazukom sam pogodila onaj autobus koji se rušio niz jednu vukovarsku, splitsku, šibensku, karlovačku, prijedorsku, sarajevsku i mostarsku padinu, srušila sam ga ja, šetala sam uz morsku obalu ali još nije gotovo Arsene.
Tvoja Ines.
Нема коментара:
Постави коментар