Шта сањам то ми се и дешава

Уторак, 6.октобар

Мука ми је више од овог датума, повраћа ми се кад неко, у пригодним „стисцима недеље“, почне да дроби и објашњава шта је било, како је било и зашто после није свануло. Годинама сам те несреће да ми оба октобарска датума падају у исти дан. Тако је и ове године. Удари ме пети баш у понедељак са све поруком од Јелене, каже, данас је мој дан. Нисам се дао. Узвратио сам у живо, после поентирао репризом шестог од прошле године - понедељак, а Јелени поручио:“Овај ноћ није мој дан!“
Љубитељи „Звезданих стаза“, сви („ми“) који ствари не посматрају линеарно разумеју својеврсни временски вртлог из првог пасуса. За остале („они“) кратко објашњење звано „теорија општег комешања“.
Легенда каже: када су „носиоци демократских промена“ 5.октобра, касно увече, ушли у једну велику просторију на чијим је вратима писало власт, били су толико задивљени изложеним експонатима да нису смели ништа да дирају. Додуше, кажу да је било оних који су хтели да пипкају. Али већина је говорила: „Не дирај то, затребаће нам! То је сад наше!“ Ношен револуционарним заносом један је хтео да скине неки огроман, ружичасти, телевизор али му је други, мање занесен, рекао:“Не дирај, затребаће. То је телевизија на којој ће Неша да пева са Карлеушом, а Млађа ће да има специјал емисије!“ Настала је, кажу, свађа, неки „носиоци промена“ нису веровали, није им било јасно да неко, и то њихов, може у том „историјском“ тренутку да „види шта ће да буде“. Ствари су, кажу, легле на своје, када је 7 од 9 рекао да „више, другови, не можемо догађаје и ствари да посматрамо линеарно, него кроз теорију општег комешања.“ И још је додао како „сад улазимо у власт а за осам или девет година неки ћемо да останемо на власти, неки ћете да пропаднете, а неки ћете да будете и хапшени!“
И тако је и било. Загледали су, мислећи на оног до себе, и ушли у велику собу звану власт. Тамо се и данас комеша(ју).
Хтели сте промене добили сте замене. Да ли је ДОС испунио очекивања. Ма, не, Виндоуз је, колико год се скуцавао, увек бољи.

Среда, 7.октобар

И после тринаест година рада на емисији „Из главе“, ноћу сањам а пре подне, нервозан и напет размишљам шта ћу и како ћу. Јутрос сам нашао вест како ће на Малдивима Влада да заседа под водом. Мислим се, ухватићу се за ово, па докле догурам. Било је 10.37. Али док је свирала шпица, у 12.35, укуцао сам на фејсбуку да почиње експериментални експеримент: ја у студију ви на фејсбуку, слушајте на радију или лајв стримингу, пишите а ја ћу да причам. Да видимо да ли можемо да спојимо фејсбук и емисију у „фејсовање“.
Испоштујем ја ове са Малдива, поменем их, пребацим на наше, ставим им главе у лаворе, али слушаоци су слушаоци. Без њих си само гола фреквенција, са или без дозволе, у овом граду је свеједно. Почеше су да се гомилају постови, прво од Наташе, а онда и остали. Куд ћу, где ћу, грдан, кренем у наградну игру само за ове са фејса. Знам, ови што немају интернет или чекају да зврцу телефоном, појешће ме, али, шта сад, нема назад. Дакле ко хоће пицу Одисеја – меси Ирена Папас? Напиши „хоћу пицу“, онај палац у вис не признајемо. Па ударим заједно са Гораном у мало чвршћу музику, емисија доби убрзање. И тако све до три поподне. Поделисмо награде, вести замало да касне. Чудо, из главе. Поновићемо све у понедељак са све телефонским укључењима. Биће добро. И уопште, то задовољство рада, ту срећу, то олакшање после оне јутарње напетости - то не може нико да ти плати.
Ногу пред ногу, руку под руку, са Ганом идем полако кући. Деца су поподне у школи. Хватам хоризонталу, гледам само оне серије где је унапред снимљен смех, не морам да размишљам, шарам даљинским, то је права власт. Спавам, спавам...
Пијем кафу, качим се на интернет, Марија ми јавља где можемо да нађемо Њутново клатно. Желим, снажно, да поседујем те куглице што ударају једна у другу, да блејим у њих цео дан. Добитници награда захваљују, тражим даљински, али власт је већ у рукама Милене. Гледамо „Отворена врата“, „Рејмонда“, „Сајнфилда“. Беба ћаска са њих 764 одједном, ја сам крив, препоручио сам јој да отвори налог на фејсу још одавно. Ћутим кад ме Гана погледа попреко. Па, шта ћу, нећу ваљда да се браним!

Четвртак, 8.октобар

Бобански, мој друг, отишао је у Бахраин. Јавља се и пита да ли испоручујемо пице ван Србије. Одговарам му да види, тамо, да ли има неки посао за мене. Ево да чистим метлицом песак на улазу у неку зграду. А могао сам. Кад је 1991. године, 9. марта, у суботу, док се у нашем стану од полиције скривао мој друг, будући адвокат (да га не откријем, никад се не зна, видите докле је догурао Дачић), Гана рекла да „идемо одавде“, смирено сам јој одговорио да не паничи и да ће „ово“ све да се заврши да пар дана.
Мислим се данас, да сам тада отишао у, рецимо, Бахраин, мора да тамо има неки радио, научио бих да причам и са устима пуним песка, а можда би већ и поседовао Агенцију за чишћење песка испред улаза у оне високе, стаклене зграде.
Мислио сам сунце туђег Бахраина неће ме грејати као ово овде. Мислим тако и данас. Али деци кажем:“Беж'те одавде, где год можете!“
Уосталом, шта знају деца шта је сунце.
Нешто жуто, округло и топло, на небу? Да!
А сунце у Србији?
Нешто жуто, округло и топло, на власти и за оне око власти.
Уз једну напомену: боја сунца, у Србији, мења се, циклично.

Петак, 9.октобар

Паја, мој стари друг, постао је родитељ. Каже, дете нешто није у реду, пу-пу, тешим га, као што су и мене: мало дете - мала брига, велико дете – велика брига! Од Паје узимам бојице за Милену. Две кутије, да не забрљам. Знам, будала, али то је јаче од мене. Журим у школу, хитно испоручујем бојице код дежурног. Брига мање.
Са Нелом и Ганом пијем кафу. Дужу, докле може да стане у шољицу. Марабу, први дани јесени, задњи дани лета. Сунце, башта, седим са две добре рибе, шта ћеш више. Ко ме не зна скупо би ме платио.
Мада ја волим више унутра. Али зарад мира у кући, трпим башту. Ову или неку другу, свеједно. Са Ганом, скоро сваки дан. После двадесет година, званично, пет више незванично, опет као момак и девојка по пола сата дневно одвајамо само за нас. Сами. Никад нисмо тражили много.

Субота, 10.октобар

Почела је утакмица са Румунима. У друштву сам омладинаца. Аца, Банана, Филип и Лаза. И лап топ, он лајн. Са Лазом чекам први гол и полувреме. Знамо за јадац, знамо кад ће бити боље квоте. Идемо на победу Грчке, која губи на полувремену, и да засолимо са голом, у задњих десет минута, на наше. Добијамо. Крећем кући, док још није почела лудница по граду. Али ђаво шапуће. Предлажем Лакију: Ирци дају гол у задњих десет минута, против Италије. Квота 5.00. Стижем кући, звони мобилни, Лаза урла од среће. Опет добијамо. Укупно 180 еура.
Задовољан Антић, задовољан Тадић, Дачић рекао „момци свет је ваш“, задовољна Србија. Лаза и ја презадовољни. Одавно није била „боља“ утакмица.

Недеља, 11.октобар

Недељни ручак. Слушамо Бебину причу „шта је било синоћ“. Дечко је тако о.к, одавно јој није било тако лепо. Питам се, који ли је тај који синоћ није гледао фудбал, тај мора да је неки опасан. А опет, ни ја нисам гледао утакмице својевремено. Тереза Кесовија ми певуши на увце: „Мићко, све се враћа, све се плаћа“. Али Беба је срећна. И ми са њом.
Касно поподне, на гробљу смо. Само Гана и ја.
Њена мајка, моја оба родитеља. Три смрти у шест година. Три борбе које смо знали да губимо. Преко пута ћалета и мајке, мој школски друг Неша. Палимо свеће и цигаре.
Небо изнад нас некако претеће, масно, сиво. А не пада. Стоји. Као и нас двоје.

Понедељак, 12.октобар

Општа лудница у емисији. Ови са фејса плус ови телефоном. Види под среда, 7.октобар.

Mile, Ines, Arsen, Gabi i Tereza

Mile Rupčić, koga je dojila Muslimanka, bio je Srbin, Hercegovac, rodom iz Trebinja. Živeo je preko puta hotela Leotar. Izmedju njega i Leotara tekla je reka. Zvala se Trebišnjica. Odmah do njegove kuće bio je veliki park. Mile se u tom parku igrao kao klinac. Išao je u Osnovnu čkolu u starom delu grada, majka ga je puštala da ide sam u školu. Prelazio je most preko Trebišnjice, stepeništem se spuštao u stari grad, i prolazio pored malih prodavnica u kojima su se prodavale čokoladice sa sličicama fudbalera, smokve, kikiriki, susam i ostala orijentalna zajebancija. Miletova učiteljica zvala se Aida Volić. Mile je sedeo sa leve strane u drugoj klupi. Bio je drugo be odeljenje.
Godine su prolazile i Mile je rastao. Ubrzo je postao visok i kršan Hercegovac.
Leotar ga je i dalje pritiskao i Mile je jednog dana rekao svom ocu starom Hercegovcu, Ćaca ja odo u Zagreb na studije.
Otac, staromodan čovek, koji je jedva preživeo drugi svetski rat i klanje Srba koje su ustače pravile po Hercegovini, nije baš mnogo voleo Zagreb. Ali mislio je, Dobro je, Drug Tito je sad tu, situacija se sredila, svi govore o bratstvu i jedinstvu pa neka ide Mile u Zagreb. Ali mu je rekao, Mile sine, pazi se Zagreba, Hrvata, posebno Hrvatica. Zagrepčanke su zajebane.
Mile je seo u voz i preko Ploča, Mostara, Sarajeva, Banjaluke i Novske stigao u Zagreb jednog maglovitog jesenjeg jutra. Bio je rujan.
U trenutku kada je sa kolodvora kročio na ulice Zagreba, pored njega se srušio jedan autobus zelene boje. Mile je pogledao u stranu. Nedaleko od njega stajala je žena sa bazukom na ramenu. Kasnije kada je upisao fakultet Mile je čuo da je ta žena imala običaj da ruši zelene autobuse po Zagrebu. Čuo je da se zove Ines.
Zaljubio se u Ines na prvi pogled.
Ines i Mile su bili na istoj godini, slušali su ista predavanja, išli su na iste vežbe, čak su imali i slične ocene, bili su od istih bolesti pelcovani i sve to u istom danu.
Ali za razliku od Ines, Mile nije imao para. Ines je, inače, bila stipendistica vojne fabrike iz Kragujevca i bila je puna kao brod. Mile je kao i svaki inteligentni Hercegovac vrlo brzo ukapirao šta treba da radi. Bacio je oko na Ines, počeo da je saleće posle predavanja, vežbi i kolokvijuma, izvinjavao se, tražio od nje savete, nagovarao je da ga podučava.
Ines, kao i svaka druga devojka, bila je vrlo priglupa. Ja volim Arsena Gabi i Terezu, stalno je govorila. Mile je kao i svaki drugi vispreni Hercegovac brzo shvatio da devojke koje vole pesnike padaju na glupe fore.
Tako se jednog dana Mile obreo u stanu Ines. Bio je to mali studentski stan od 70 kvadrata sa dve terase. Kada je ušao u hodnik Ines je prišla da mu pridrži kaput. Medjutim Mile se nije skinuo. Krenuo je ka Ines i zavalio joj, snažno, dva šamara. Ines ga je gledala zaprepašćeno.
Sta me gledaš grdo jedna, skidaj se, rekao je Mile.
Ines je počela da viče, Ne dam se Ines, ali Mile je bio neumoljiv i uskoro se Ines cedila u njegovom čvrstom hercegovačkom zagrljaju.
Ubrzo, Mile je počeo da puši Malrboro, da ima deviza, vozi skupa kola i da zapostavlja fakultet.
Godine su prolazile, i sve bi bilo dobro da jednog dana Mile nije primetio da ga Ines vara. Miletu su se otvorile oči. Shvatio je da je sve ove godine koje je proveo u Zagrebu, studirajući sa Ines, u stvari proveo u laži. Tek tada je video da Ines nije priglupa, da u njenom životu postoji drugi muškarac i da se taj zove Arsen.
Mile je reagovao naglo, kao i svaki drugi Hercegovac. Opalio je četiri – pet šamara Ines. Ali Ines je sve vreme dok ju je on tukao govorila, Ne dam Arsena. Mile je onda stao i razmislio. Da li da batali novac, skupa kola i Malrboro, da se opet vrati fakultetu završi ga i vrati se u svoju jalovu Hercegovinu ili da se pravi glup i ne vidi ono što Ines radi sa Arsenom.
Kao svaki vispreni Hercegovac Mile se odlučio da bude glup i slep.
I tako, Mile i Ines su studirali, kada bi Mile odlazio, dolazio bi Arsen i obrnuto, kad bi Mile došao kod Ines, Arsen bi izlazio a Ines bi se posle toga bacala, još uvek vlažna od Arsena, u Miletov zagrljaj.
Godine su i dalje prolazile i Mile je rastao sve više i više. Postao je vrlo visok, vrlo jak i vrlo kršan Hercegovac. Nekako baš u to vreme došlo je do prvih sukoba Srba i Hrvata u Hercegovoni.
Mile je osetio zov zavičaja.
Jednog dana prebio je Ines na mrtvo ime.
Pogledao je u stranu. Pesnik Arsen ga je gledao i ćutao.
Šta gledas, pitao ga je Mile. Ništa ne gledam, Arsen je odgovorio.
Mile je za svaki slučaj zveknuo i Arsenu dva – tri šamara.
Ostavio je Ines i Arsena u njihovoj sobi. Mislio je da ih više nikad neće videti.
Spakovao se i otišao na kolodvor. Ušao je u prvi vlakza Split. U Splitu je još uvek bilo mirno mada je tenzija naglo porasla od kada je neki brkati Splićo gušio na tenku jednog vojnika makedonske nacionalnosti. Mile se nije zadržavao u Splitu. Nastavio je jadranskom magistralom i ubrzo se našao u Dubrovniku. Kada je stigao popio je kafu na Stradunu, a zatim se popeo na brdo iznad grada. Raskrsnica je vodila na tri strane sveta, nazad, na zapad ka Splitu, na jug ka Kuparima, Cavtatu i Crnoj Gori i na sever ka Trebinju.
Mile je uhvatio stop ka severu i posle predjenih dvaesosam kilometara, posle toliko godina bespotrebnog studiranja, stigao u svoj zavičaj, u Trebinje.
Osim sto je bio visok, jak i kršan Mile je bio i hrabar. Kao takav, Mile je ubrzo postao vodja pobunjenih Srba u Be i Ha. Svi su ga voleli cenili i poštovali. Mile je uvek bio u prvom redu. Uvek je jurišao prvi na protivničke položaje.
Hrvati koje su Srbi izmedju sebe nazivali Ustašama nisu voleli Mileta. Kada bi Mile u toku noći stao na neku čuku, i povikao Ustašeeee, oni bi odgovorili Izvolte gosn Mile.
Ajde, razlaz da ne dolazim tamo, rekao bi Mile i Ustaše bi se povukle sve do Mostara.
Mile je voleo da se igre sa Ustašama. I tako se igrao, dve tri godine, sve do trenutka kada je Slobodan Miloševic, Vodja Svih Srba Sveta, u Dejtonu potpisao Dejtonski sporazum.
Mile ne veruj ženi koji laže, rekao je ćaća.
Ali sloboda nije žena, rekao je Mile.
Nema veze, vazno da laže rekao je ćaća.
Mile je odlučio da posluša mudre reči svog oca. Prekrstio se i pozadi u dvorištu zakopao uniformu, kalašnjikov, municiju i ručne bombe.
Prolazili su dani i meseci, prolazile su i godine a Mile nije imao šta da radi. Faks nije završio, para nije imao, posla nije bilo i Mile je često šetao po okolini Trebinja. Lutao je tako po kršu, sekao ono sto je preostalo od granja i pravio gusle. Ubrzo se ispostavilo da je Mile pravi virtouz, da ima zlatne, a ne krvave ruke kako su pricale Ustaše. Njegove gusle su išle dobro, turisati su se otimali, a najveći posao Mile je napravio kada je u leto jedne godine u Budvi prodao čitav šleper gusala, kako je voleo da kaže Ljuba Tadić koji je te godine u Budvi igrao u jednoj pozorišnoj predstavi. Crnogorci su voleli gusle, turisti su voleli suvenire, Mile je to znao i vredno je radio.
Čovek sa strane kad bi pogledao, pomislio bi da nema srećnijeg čoveka od ovog kršnog, visokog i jakog Hercegovca koji je stiskom svoje šake mogao da iscedi ono malo vode iz hercegovačkog kamena.
Ali duboko u srcu Mile je bio nesrećan.
Nikad nije mogao da zaboravi Ines i Arsena.
U leto kad bi pao mrak i kada bi se po hercegovačkom kršsu čuli samo zrikavci, Mile bi uzeo gusle i krenuo na Leotar. Ičao bi tako nekad i po deset kilometara peške. Tako je jednog dana pronašao vrlo lepo mesto. Seo je na čuku, ispod njega se pružala dolina, videla se reka Trebišnjica, lepa zelena reka, nasa najduža ponornica, sećao se Mile šta ga je učila njegova učiteljica.
Mile bi tada stavio gusle u krilo, prevukao gudalom po strunama a kroz dolinu zelene reke odjeknuo bi njegov glas. Glasom prevarenog ljubavnika, glasom prevarenog ratnika Mile bi leleknuo:
Bila je mala ličila na brezu,
volela je Arsena, Gabi i Terezu!
Dole u dolini, u Trebinju, ljudi su mogli jasno da čuju Mileta. Prolazili bi jedan pored drugog, nemo se gledali i slegali ramenima.
Eno ga Mile, setio se Ines, tiho bi neko rekao u prolazu.

Kada se vratila u Kuršumliju Ines je počela da mrzi Hrvate i sve što je hrvatsko. Ali Ines nije prestajala da sluša Arsena, Gabi i Terezu i da čita hrvatski tisak. Tako je jednog dana Ines u novinama pročitala da je poznati četnicki zločinac Mile Rupčić živ, da živi u Trebinju, da se i on bavi poezijom, da pravi i prodaje gusle. Oduševila se. Mile Rupčić je novo ime koje se relativno brzim usponom pojavilo na našoj sceni prvenstveno kao glumac, interpretator, pisac, kompozitor i pjevač. Pjesma Kako sam voleo Ines, koja je prva u njegovom ciklusu ljubavne poezije postigla je veliki uspjeh kod publike i kod žirija jer predstavlja osveženje zbog sretne sinteze suvremenog i urbanog sa izvornim narodnim melosom, pisalo je u novinama.
Ines je bilo drago da je Mile uspao u životu. Sada joj je bilo žao što je sve vreme njihovog studiranja u Zagrebu Mileta varala sa Arsenom.
I tako jedne noći, kada je zavrčila pismo Arsenu, Ines je sela da napiče pismo Miletu.
Dragi moj Mile, pisala sam Arsenu, pa ko velim da napišem pismo i tebi. Volela bih da ti kažem da sam minirala onaj frizerski salon u koji sam išla da se počešljam, srušila sam sto ispod kojeg si me dodirivao kolenom generacijo moja. Volela bih da ti kažem da sam minirala i onaj zeleni autobus koji se rušio niz jednu vukovarsku, splitsku, šibensku, karlovačku, prijedorsku, sarajevsku i mostarsku padinu. Volela bih da ti kažem da više nisam mala, da ne ličim na brezu, da ne volim Arsena, Gabi i Terezu. Velika sam, ličim na pravu srpkinju, volim Slobu i Šešelja, samo njima verujem. Dragi moj Mile, znaj da sam šetala uz obalu, pored mora. Volela bih na kraju da ti kažem da što se mene tiče ništa još nije gotovo. Tvoja Ines, napisala je.
Presavila je pismo, liznula kovertu i poslala na Miletovu adresu.

Ines, Arsen, Gabi i Tereza

Ines je stavila ploču na gramofon, povukla ručku na desnu stranu, nategla oprugu i veliki tanjir na gramofonu je počeo da se okreće. Ines je nežno stavila iglu na Be tri. Posle nekoliko trenutaka, nekoliko lepljivih i ljigavih uvodnih taktova na gudačkim instrumentima začuo se jos ljigaviji glas Radeta Šerbedžije, Ne daj se Ines.
Arsena je odjednom spopala nekakva muka u stomaku, naglo se okrenuo u stranu i počeo snažno da povraća.
Arsene šta ti je, pitala je Ines Arsen je odgovorio, Daj skloni tu ljigu!
Ines je rekla, Pa to je nača poznata pesma, koju recituje Rade Šerbedžija. Znaš ono, ruši se zeleni autobus teran jesenjim vetrom kao list niz jednu…
Bljaaaa, bljaaa, bljaaaa, bljah, bljah, Arsen je počeo ponovo da povraća svuda po sobi.
Ines je otrčala do kupatila. Donela je lavor i hladnu vodu. Arsen je povraćao velike parčiće pljeskavice.
Šta je ovo, pitala ga je Ines.
Ma bio sam juče na koncertu u Leskovcu, pljuvao je Arsen.
Kakve ti veze imaš sa pljeskavicama, ja sam mislila da vi pesnici ne jedete pljeskavice.
Varaš se generacijo moja. Bio sam u Leskovcu, jeo sam veliku pljeskavicu koja je napravljena u okviru roštiljijade. Bila je teška dvadeset kilograma.
Zar ste vi Arsene pojeli čitavu pljeskavicu, pitala ga je Ines.
Jesam, Arsen je podrignuo luk. Ines je brzo počistila ono sto je Arsen ispovraćo.
Baš u tom trenutku, kao da je Bog pogledao sa neba, iz zvučnika se začuo Rade Šerbedžija, Još malo šetnje uz more i gotovo. Ne daj se Ines. Arsen je odahnuo.
Ali gramofon je bio čudan, a ploča stara i jos čudnija, u izdanju Jugotona. Baš u trenutku kada su krenuli završni taktovi pesme, ona ručka od gramofona naglo je poskočila unazad i ponovo su se začuli ljigavi zvuci nekih gudačkih instrumenata a malo kasnije, i glas Radeta Serbedžije, Ne daj se Ines.
Arsen je počeo ponovo da povraća.
Recituj to ponovo Rade, ubi me, pljuvao je pesnik.
Kako bi nekako spasla čitavu situaciju Ines je skinula ploču sa gramofona i iznela rakijicu, slatko i vodu. Rekla je da ce otići do kuhinje da skuva kavu.
Arsen je obožavao kavu. Uostalom on je bio pesnik a Ines je volela Arsena Gabi i Terezu. I volela je da kuva kavu za pesnika.
Dok je Ines kuvala kavu, Arsen je zveknuo brzo tri – četiri rakijice da smiri stomak.
Ines se posle nekoliko trenutaka ušetala u sobu za goste. Držala je poslužavnik u ruci a na njemu dve šoljice vruće kave. Kave su se pušile. Na sebi je imala samo crvene čarape dokolenice. I dugu crnu kosu. Ništa više. Arsen je obrisao sa brade ostatke onoga sto je ispovraćao i rekao, Daj se Ines. Ines je spustila poslužavnik na stočić, skinula crvene čarapice, bacila levu na levi zid, desnu na desni zid. Čarapice su se zalepile za zid i ličile na neki apstraktni ukras.
Trenutak kasnije Ines se našla u zagrljaju svog pesnika. Arsen je samo govorio Daj se Ines, a Ines je govorila, Dajte se kontrolirati gospon Arsen.
Bio je to prvi dan kada su Ines i Arsen bili zajedno, prvi dan velike svetske turneje Gabi Novak na kojoj je provela skoro šest meseci. Svih tih šest meseci iz dana u dan Arsen je boravio u stanu Ines. Družio se sa njom pokušavajući da napiše nastavak svog velikog hita, Ne daj se Ines. Kritika i publika su to tražili od Arsena. A pesniku je bilo muka.
Godine su prolazile i Ines je rasla. Ubrzo je završila fakultet i kao svaka stipendistica morala da se vrati u Zastavu i oduži svoje.
Bilo joj je teško tog dana kada je trebalo da se rastane sa Arsenom.
Gabi je bila na velikoj turneji po Japanu koja je trajala četiri meseca. Bio je to težak dan za Arsena. Sutradan se vraćala Gabi, sutradan je odlazila Ines.
Ines se oprostila od Arsena brzo kratko i jasno. Zbogom Arsene ja odlazim, rekla je.
Arsen je kleknuo u stilu najvećih pesnika i počeo da recituje, Daj se Ines, generacijo moja, dodirni me iznad kolena, dodirni me stipendistice moja.
Ines je prišla Arsenu. Arsen je ustao. Ines se spustila na kolena i počela da viče rau, rau, rau,rau… Ritmički lagano. Arsen je pogledao u nebo i shvatio šta je muza poezije.
Nekoliko godina kasnije dok je radila u treću smenu, u trenutku kad su upravo montirali najnoviji model automatske puške, Ines je čula za pobunu Srba u Krajini. Poznavajući Arsena, Gabi i Terezu Ines nije mogla nikako da shvati kako to da hrvatski narod može da mrzi srpski narod. Pa to nije tačno, Hrvati su divni, evo ja znam Arsena, on je divan čovek, dobar pesnik i jos bolji komunista. Gabi je divna žena. Tereza ima divnu vikendicu kod Dubrovnika sa velikim bazenom tu smo Arsen i ja puno puta plivali goli u toploj vodi, govorila je svojim kolegama sa posla.
Ali kako su sukobi Srba i Hrvata postajali sve žešći i žešći, Ines je polako uvidjala da je pogrešila. Shvatila je da je počeo rat. Kolege sa posla su joj se smejale. Gde je sad onaj tvoj pesnik. Daj se Ines sada, govorili su joj. Ines u početku nije obraćala pažnju na ove priče, stalno je govorila, Ne dam se Ines, sve dok jedne noći nije izašla iz treće smene i otišla pravo u vojni odsek. Prijavila se u dobrovoljce. Posle dvadeset dana obuke na Pasuljanskim livadama i Bubanj Potoku našla se prvo u Vukovaru, pa u Glini, pa u Slunju, pa u Zadru, Šibeniku, Splitu, Karlovcu a malo kasnije kada su počeli sukobi u Bosni i Hercegovini Ines je već kao prekaljeni ratnik počela da daje svoj doprinos oslobadjanju srpskog naroda u Be i Ha.
I dan danas bosanski Srbi prepričavaju podvige koje je Ines napravila na Kupresu, u Prijedoru, Srebrenici, Foči, pri čemu niko nikad ne zaboravlja da pomene ono što je Ines pravila po Brčkom. Njen poklič, u okviru rata, bio je Ne dam se Ines. I nikad nije mogla da se da. Ines.
Ines danas živi u Kuršumliji. Živi skromno od vojne penzije. Inače je invalid, nema levu nogu do kolena. I dalje voli da sluša Arsena Gabi i Terezu. Uvek se sa simpatijama i nostralgijom seća divnih studentskih dana koje je provela sa Arsenom u svojoj studentskoj sobi dok je Gabi bila na velikim svetskim turnejama, po Esseseru, Japanu, Južnoj Africi, Zambiji, Egiptu, Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori. Ali u danima kada joj je mnogo teško, kada joj baš nikako ne ide, kad se vreme menja i kada noga počne da je seva, Ines pada u tamnu stranu svoje ličnosti. Onda njene oči dobiju nekakvu posebnu boju, dobiju malo tamnog i malo zelenog kako bi rekao Arsen. Čak i njena kosa potamni a ona se sva nekako smanji i iskrivi.
Tada, u toku dugih zimskih noći, dok sedi i gleda fotografije sa ratišta obično stavi ispred sebe malu kutiju. Onda pritisne jedno dugmence na kutiji, kutija se otvori, a iz nje se začuju lepljivi i ljigavi zvuci gudačkih instrumenata a onda još ljigaviji glas Radeta Šerbedžije, Ne daj se Ines.
Jedne takve lepljive i ljigave kuršumlijske noći, pošto je preživela sve ratne strahote, kada je rat već počeo da bledi u njenom sećanju a ona počela da živi životom kojim je živela pre devedesetprve godine, pošto se pesnički pošteno i snažno ispovraćala, Ines je sela da napiše pismo Arsenu. Dragi moj Arsene, draga moja generacijo, srušila sam onaj frizerski salon gde sam išla da se pocešljam, minirala sam onaj sto gde si me dodirivao kolenom. Bazukom sam pogodila onaj autobus koji se rušio niz jednu vukovarsku, splitsku, šibensku, karlovačku, prijedorsku, sarajevsku i mostarsku padinu, srušila sam ga ja, šetala sam uz morsku obalu ali još nije gotovo Arsene.
Tvoja Ines.

Tenderska epopeja ( tuga pregolema )

Tenderska je tuga pregolema
puko tender a rezerve nema.
Poništen je puj pike ne važi,
izvodjač se sad direktno traži

Izvodjača koliko ti volja
al' se traži ponuda najbolja!
U tom poslu ovde se ne maši -
uvek pobedjuju izvodjači naši

Izvodjači naši, naša braća mila,
gde god rade ima da preliva.
Da preliva, kume, i nama i njima
kako treba, ništa da ne klima

Zakonski se na sve strane gradi
gde vidiš livade tu zgrade posadi.
Nisu sve po planu, na nacrte liče!
Ja bosiljak sadim a Fridrih mi Niče!

Cigla ciglu stiže, pevaju zidari
vec su stigli budući stanari.
Još se čeka samo odobrenje
pa da počne srećno useljenje

Tako je to braćo u svakome gradu
aj, malo grade a malo i kradu.
I tako se živi, nema trzavica,
dok (jednog dana) nekome ne zine guzica

Palmin frižider po glavi novinara

Priča oko usvajanja predlog zakona o informisanju postaje sve veselija.

Udruženje novinara Srbije najavilo da će u ponedeljak 31. avgusta organizovati potpisivanje peticije protiv Zakona o javnom informisanju ispred Skupštine Srbije.

UNS je još zavapio: Asocijacija novinara Albanije i Udruženje novinara južne Albanije podržali su napore koje Udruženje novinara Srbije ulaže kako bi sprečilo usvajanje izmena Zakona o javnom informisanju. Šoku kolege iz Albanije upozorile su predsednika Borisa Tadića, Vladu Srbije i poslanike Narodne skupštine na činjenicu da je Srbija jedna od najdemokratskijih zemalja u regionu i da će, ako izmene Zakona o javnom informisanju budu usvojene, to biti veliko iznenađenje i sramota za sve političare u Srbiji.“

UNS-u, dragim našim šoku kolegama, čitavoj slobodoumnoj domaćoj i medjunarodnoj javnosti, pridružio se i jedan od suvlasnika firme „Sos-Iris“ Radivoje Milutinović, alijas Mujo Internacionale poznatiji i kao Mujo Lopov. On je pozvao novinare iz Severnobačkog okruga da mu se pridruže, ni manje ni više nego, u štrajku gladju pred Skupštinom Srbije 31. avgusta, kada će se poslanici izjašnjavati o Predlogu Zakona o informisanju. Njegova firma će snositi troškove odlaska za sve novinare koji žele da pred Skupštinom izraze svoje negodovanje zbog predloženog zakona.

„Predaću poslanicima demarš i štrajkovaću glađu sve dok se ne donese konačna odluka o tom zakonu“, kaže Mojo. „Nisam u medijima, ali ovaj čin je moj moralni dug prema ljudima koji su u svim režimima bili na strani pravde i istine i koji se i sada grčevito za nju bore. Ovaj predlog zakona izvađen je iz bunkera najcrnjih staljinističko-komunističkih dana koji će ugasiti i ono malo preostalog medijskog svetla u Srbiji“, rekao je Mujo Povlo. Mujo nije rekao da l će da bude da se pije, makar i voda. To se ne boduje kad se štrajkuje gladju.

Tu je, a ne na moru, i Čeda. Glavni zahtevi LDP, koje je podržao i OEBS, jeste da se u Skupštini usvoje poslanički amandmani na vladin predlog kojim bi se brisale odredbe o zabrani izlaska glasila u slučaju tromesečne blokade računa i zabrani prenošenja osnivačkih prava na glasilima. Opet, Mladja Dinkić kaže Čedi da nijedan postojeći amandman nije adekvatan i da, samim tim, nije prihvatljiv. Ali Mladja još zna da je bez glasova LDP gotovo nemoguće usvojiti vladin predlog Zakona o javnom informisanju. Jer, koalicija, „Počnimo ljubav iz početka – SPS-PUPS-JS“ neće da se bruka. Pamti Ivica šta je bilo Slobi kad je prčkao po zakonu o javnom informisanju.

Ministarstvo kulture, koje je u nadležnosti G17 plus, gde se sve i zakuvalo, zvanično odbija da se izjasni o primedbama koje su stigle na zakon iz Udruženja novinara Srbije, Međunarodne federacije novinara i OEBS, koje s više ili manje oštrine govore da će zakon ako se usvoji u obliku koji Vlada predlaže biti neustavan, antievropski, da će uvesti cenzuru i omogućiti izvršnoj vlasti da zatvara medije ukoliko im nisu po volji.

Tamo se prave blesavi, izgleda da ne čitaju novine, ne gledaju televiziji i ne slušaju radio. Pa kažu:“ Ministarstvu kulture se niko do sada nije zvanično obratio sa primedbama, a zbog same procedure mi nismo u prilici da se složimo ili ne sa nekim amandmanima jer sve zavisi od poslanika koji za njih glasaju. Naravno da se konsultujemo sa poslanicima, ali oni o tome odlučuju i mi ćemo uvažiti njihove stavove“, rekli su a da ne odgovore na ključno pitanje: da li je Ministarstvo spremno da prihvati zahteve OEBS i novinarskih udruženja?

Premijer Mirko Cvetković, izmedju dva tretmana MMF masaža, stigao je da kaže da je on ipak veruje da će predlog zakona o informisanju dobiti potrebnu većinu u Skupštini Srbije. Mirko ima razumevanja za novinarsku muku i možda bi on i pomogao ali, kaže, ne postoji proceduralna mogućnost da se izmeni predlog zakona o informisanju. Poštuju se zakoni u ovoj zemlji pa će i ovaj o informisanju da ide na glasanje. Mirko je podsetio da postoji procedura koja se odnosi na sve zakone i koja kaže da po završetku rasprave o određenom zakonu, kada se zakaže glasanje, nikakve izmene tog zakona više nisu moguće. Taka tura demokratije.

Sve je naravno, kao i uvek u Srbiji, moglo da bude drugačije. Jer odgovor na pitanje da li će ili neće biti usvojen predlog zakona nije ni kod Čede, ni kod Dinkića, Muje Lopova, OEBS-a, UNS-, NUNS-a, nije ni kod poslanika, niti će o svemu na kraju odlučivati Boris Tadić. On će tog dana, kako kažu iz njegove PR službe, davati krv, posle ide na vaterpolo, pa na basket. I na kraju na Marakanu, da gleda Francuze.

Kao i uvek, istina je negde drugde, tamo daleko, duboko u Srbiji, tačnije u Jagodini, pod jednim Palmom.
Ovaj mali gradić u srcu Šumadije, na pitomim obroncima suhomesnatih proizvoda Juhor, odlukom gradonačelnika Dragana Markovića Palme, obezbedio je prostor za rad Kluba novinara Pomoravskog okruga, sa sve nameštajem i kompjuterskom opremom. I igricama. Palma, kao pravi srpski domaćin koji zna kako treba sa novinarima, naložio je nadležnim službama grada (nešto kao aneks napred navedene odluke) da u sastavu nameštaja Kluba novinara pod obavezno bude i frižider za piće, „ali pun“. Ko na onoj reklami za Hajneken. Al će novinari da vrište!

I, eno je, mirna Jagodina. Pitam se, pitam se, da li neko uopšte od drugova novinara više pita Druga Gospodina Domaćina Markovića Palmu za onu žirafu, jel pominje neko ugalj, Kolubaru, mašine, Betovena, Šopena, Cecu. Ma jok, brate. Frižider je pun. Novinari znaju zašto. Vrište!

Da kragujevački gradonačelnik nema tako kratak fitilj, kao što ima, ne bi bio u vekovnom sukobu sa novinarima, doduše ne sa svima, i to u svom rodjenom gradu. Ne bi bilo naslova tipa, Verko nas je prodao, Verkova ujdurma, Verkovi hohštapleri, Verkova pravosudna mafija, da ne citiram dalje.

Da je kragujevački gradonačelnik na vreme kupio fržider, pa ga još napunio i pićem, gde bi mu bio kraj. I gradu Kragujevcu sa njim. Novinari bi, već, znali zašto. A onda bi znali i čitaoci, gledaoci, slušaoci, svi, svi, svi. Svi bi vrištali od sreće.

I dalje, odnosno, više, da je bilo pameti u vlasti, da je Mladja malo manje nervozan, ne bi se toliko drvio na jedne novine i zbog njih menjao zakon. Jok. Mladja je morao da pokrene inicijativu na sednici Vlade da se Srbija zaduži kod MMF-a (namenska sredstva) i udje u projekat „Frižider po glavi novinara“.

Svako udruženje, bez obzira na njegovu zavisnu ili nezavisnu ostrašćenost, svaki novinar bez obzira na njegovu tabloidno-istraživačko-analitičku ostrašćenost, svaki foto-reporter, svaka sekretarica u svakoj redakciji, pa čak i šoferi, čuvari i ostalo pomoćno osoblje, svi oni na gomilu, morali su da budu obuhvaćeni ovim projektom.

Opšta frižiderizacija medija pravo je rešenje za trenutnu situaciju u kojoj su se našli vlast i mediji.

Gosn. Šaperu bi za kampanju „Samo ladno, drugovi novinari, stižu frižideri“, trebalo par minuta. I dobro, par hiljada sekundi ravnomerno rasporedjenih na tri elektronska, šest štampanih medija, plus bilbordi, plakati, flajeri, ribe na rolerima, hepeninzi, brate, u Areni i po svim većim srpskim gradskim trgovima.

Umesto toga, vlast je ugradila klime poslanicima. U lokativu, u Skupštinu.
Samo ladno drugovi poslanici. Vi ionako ne znate zašto!